Da li ambiciozni program transplantacije zaustavljaju porodice donora ili nedovoljna obuka lekara.


Foto: KCS

Novo srce dobio je tridesetsedmogodišnjak iz Arilja koji pre operacije, po rečima kardiohirurga dr Miljka Ristića, nije mogao da pređe peške ni 10 metara. Srce je dobio od vršnjaka, sve se „idealno poklopilo”, a juče su svi vitalni znaci pokazivali da je operisani pacijent dobro, kazao je za „Politiku” dr Ristić. Međutim, ovaj kardiohirurg, najzaslužniji što je posle pauze od 17 godina obnovljen program transplantacije srca, prvi put navodi da porodice koje uskraćuju saglasnost za uzimanje organa za transplantaciju možda i nisu jedini razlog za ovako mali broj ovih intervencija.

Do sad je urađeno ukupno 13 transplantacija srca. Mlade snage – kardiohirurzi docent Svetozar Putnik, dr Saša Kačar, dr Mladen Kočica, dr Saša Kostovski, dr Goran Lazović i Duško Terzić i Ana Janjić, anesteziolozi docent Dejan Marković, dr Mirjana Kačar, dr Jelena Čumić, kardiolog dr Emilija Nestorović i drugi uspeli su da nauče i primene ovu metodu.

Umesto da se ovome radujemo, dr Ristić skreće pažnju da stvari u ovoj oblasti zdravstva ne idu željenom brzinom.

– Kada mi zazvoni telefon, u deset sati uveče, pomislim da javljaju da imaju donora i da pripremam tim koji će krenuti u bitku s vremenom, za novi život. Nažalost, ne bude tako. Za šest meseci uradili smo samo četiri transplantacije. Srce za presađivanje su nam obezbedili lekari iz Zemunske bolnice, Niša i Novog Sada, naravno, prethodno dobivši odobrenje porodica, kojesu ustupile organe za transplantaciju. Neverovatno zvuči da smo samo jednu saglasnost i samo jedno srce za transplantaciju dobili iz Urgentnog centra u Beogradu, u koji stižu najteže stradali, pa je otuda i kod nas, i u svetu očekivano da ovde bude najveći broj potencijalnih donora – navodi dr Ristić.

On naglašava da dijagnoza moždane smrti mora da se postavlja na vreme, a ne da se u tome kasni.

– Što je pacijent duže u komi, potencijalni organi za transplantaciju sve više stradaju – pojačava se rizik od infekcija, upale pluća... Kada se utvrdi moždana smrt, naši timovi lekara moraju maksimalno da se angažuju da se organi, predviđeni za buduće transplantacije, očuvaju da bi mogli da budu korišćeni za presađivanje – kaže naš sagovornik.

On smatra da je vreme da se otvoreno progovori i o potrebi za dodatnom obukom lekara za utvrđivanje moždane smrti i čuvanje organa.

– Na žalost, primetili smo da ekipe, koje u centrima sa urgentnom službama, treba da održavaju vitalne organe donora dok ne stignu do pacijenta kojem treba da bude presađen organ, to nekada ne znaju da urade. Prošli su kurseve, ali nažalost, dešava se da daju lek koji posle onemogući transplantaciju. Naravno, svaki početak je težak, ali ove ekipe su ipak plaćene za taj posao i funkciju koordinatora – kaže dr Ristić.

Zato upadamo u drugu apsurdnu situaciju: da bi produžili život pacijentima koji čekaju srce, lekari im ugrađuju pumpe za mehaničku potporu.

– Savremenim pumpama produžen je život ovih bolesnika i na 10 godina. Do sad smo ugradili 35 pumpi. Naravno, da to i nije baš logično s obzirom na cenu pumpi i prednost koju daje transplantacija srca, naročito kad uz to stavimo i činjenicu da je u Hrvatskoj samo ove godine urađeno oko 20 transplantacija, a u Srbiji – četiri – kaže dr Ristić.

U Hrvatskoj lekari su pacijentima počeli da ugrađuju ove pumpe pre 20 godina, a Srbija je po broju ugrađenih mehaničkih pumpi stigla svog suseda.

Ipak, dr Ristić priznaje da problem smanjenja broja transplantacija srca još nije izneo u stručnim krugovima.

Zato se i ne zna uzrok ove očigledne pojave. To može da bude večiti izgovor: nedovoljan broj porodica koje ustupaju organe svojih najmilijih u najtežim trenucima. Mogao bi razlog da budu i donekle neujednačeni protokoli u proglašavanju moždane smrti i održavanja „na aparatima” potencijalnog davaoca organa.

Međutim, po našem mišljenju, ne treba olako isključiti ni borbu lekarskih sujeta, ali i nemotivisanost lekara za tako složen, timski rad u bici s vremenom, kod kojeg nema ni radnog vremena, ni slobodnih dana, vikenda ili godišnjeg odmora, ni odgovarajuće nagrade za urađeni poduhvat.